Српска православна црква прославља данас Светог Николу или Никољдан. Сматра се да је ово најчешћа слава код Срба, па се говори да „половина Србије слави, а половина иде на славу”.
Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од богатих родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана. Када је одрастао и исказао жељу, његов стриц, архиепископ, произвео га је за свештеника града Мира. Када су му умрли родитељи почео је да помаже сиротињу од свог наследства. После смрти његовог стрица, изабран је за архиепископа мир-ликијског и он поче да поучава народ у вери, дели савете, обилази болесне, теши жалосне, помаже грешнима да искупе грехе...
При гоњењу хришћана под царем Диоклецијаном, био је у тамници све док цар Константин није дао свима слободу, па се опет вратио да буде архиепископ. Када је цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, био је члан тог сабора.
Обишао је сва света места и постоји доста прича о чудима која су се том приликом догодила. Такође, има много прича како је помагао људима у беди и невољи, приликом чега се трудио да остане анониман. Био је и вешт политичар.
На сајту СПЦ може се наћи прича о томе како се појављивао на местима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је брод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: „Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви.”
Такође се може наћи и прича о томе како је у граду Миру живео је један сироти човјек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Никола, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне деци.
Свети Никола је умро 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије, где је почивало много година. Ипак, кад су у 11. веку Турци су освојили целу Малу Азију, његове је мошти један свештеник пренео у манастир светог Јована Претече у Бари, након што му се Свети Никола јавио у сну.
Након три године подигнут је храм Светом Николи у част. У овом храму је српски краљ Стефан Дечански, повратио вид и као знак захвалности опточио га сребром.