Српска православна црква обележава Сретење Господње, које се слави на 40. дан од Божића. Као Дан државности Србије овај дан слави се од 2002. године.
На Сретење 1804. године одржан је Збор у Орашцу којим је почео Први српски устанак, па је слављен и као Дан државности Србије. Године 1835. у Крагујевцу је донет Сретењски устав, први демократски устав Србије, па је слављен и као Дан уставности. У Скопљу је 1909. одржана прва скупштина Срба у Османском царству, а на Сретење 2014. године одржан је референдум на северу Косова.
Четрдесет дана по Христовом рођењу Богородица је однела сина у јерусалимски храм да га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти. На сајту СПЦ стоји:
‒ У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. – Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. – Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег.
Додато је да је овај дан празнован од самог почетка, али да је свечано празновање установљено нарочито 544. године, у време цара Јустинијана.
(Фото Википедија)
‒ Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом.
Верује се да се на Сретење срећу зима и лето. Ако осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате у зимски сан, зима ће потрајати још шест недеља. Сличан обичај постоји и у немачким земљама, где укључује јазавца. Од немачких досељеника у Пенсилванији потиче Дан мрмота у вароши Панксатони, само што је датум 2. фебруар (Сретење по новом календару), а животиња је мрмот.
Још један обичај јесте да се пале свеће, јер се верује да пламен свеће штити кућу од грома и других несрећа, али и да има чаробну моћ. Други каже да млада девојка за удају треба да пази кога ће прво ујутру да сретне, јер ће младожења бити баш такав по изгледу и карактеру.