Јуче је у Свечаној сали Матице српске јавности представљена књига "Последњи барокни Србин Стојан Д. Вујичић – њим самим", аутора Радована Поповића. О промоцији издања које је објавила Матица српска, извештава наша стална сарадница Славица Зељковић.
На промоцији су говорили проф. др Драган Станић, председник Матице српске, проф. др Марко Чудић са Филолошког факултета у Београду, Маријета Вујичић, супруга Стојана Вујичића и Радован Поповић, аутор књиге. Текст рецензије који је написао пок. Петар Милошевић, на овом скупу је у целости прочитан.
Проф. др Драган Станић је говорио најпре о Стојану Вујичићу на тему: Душевне нити као мост између два света, а затим је говорио о књижевном поступку Радована Поповића, писца књиге Последњи барокни Србин: Стојан Д. Вујичић – њим самим.
- Стојан Вујичић је водио свој живот као да је каква митска, архајска повеља. Своје осетљиве душевне нити и своје знање о културним вредностима, он је упредао у некакву ужад помоћу којих би да начини висеће мостове и да премости поноре који одвајају читава два народа, мађарски и српски и њихове културе. Те душевне нити и та ужад требало је да издрже разноврсне облике притисака, па да се као висећи, од ужета начињен мост између два народа и две културе покаже колико отпорним на разне врсте оптерећења толико стабилним и поузданим комуникативним путевима и трансверзалама - рекао је, поред осталог, проф. др Драган Станић.
Проф. др Марко Чудић је о књизи и аутору рекао:
- Радован Поповић, аутор запажених, помало романсираних, но темељно документованих биографских књига о Иви Андрићу, Милошу Црњанском, Мирославу Крлежи, Јовану Дучићу, Исидори Секулић, Меши Селимовићу, Васку Попи, Милораду Павићу, Милану Кашанину и многим другим значајним југословенским и српским писцима и интелектуалцима, написао је нову, интригантну књигу посвећену овога пута, управо Стојану Д. Вујичићу. Реч је о човеку, условно речено, „из сенке“, кога је наш познати преводилац Арпад Вицко назвао „човеком-мостом“, живим спојем између српске и мађарске, не само књижевности, већ и културе у најширем смислу.
Маријета Вујичић се захвалила Матици као издавачу књиге и организатору промоције. Уједно је Радовану Поповићу, са којим је сарађивала током настанка књиге и који је од седамдесетих година долазио међу Србе у Мађарској и писао о њиховој културној баштини и обавештавао о њој јавност у матичној земљи, уручила признање Задужбине Јакова Игњатовића. Рукописном одељењу Матице српске је уручила преписку Стојана Вујичића и Исидоре Секулић, Библиотеци Матице српске је поклонила прво издање Записа Исидоре Секулић, а Галерији Матице српске једну графику Милана Коњевића.
Промоција је заокружена крактким излагањем самог аутора, Радована Поповића. Он је том приликом рекао:
- Под овим кровом увек се осећам узвишено. Заволео сам Нови Сад, заволео сам Матицу, дивне људе и сараднике. Књига Последњи барокни Србин Стојан Д. Вујичић – њим самим, није ни научна, ни романескна биографија, то је књига мозаик, онако како ја волим да пишем, филмским ритмом. Не постоји коначна биографија јер увек искрсну неке нове чињенице и детаљи. Велику захвалност дугујем сарадницама из Матице српске: Александри Јовановић и Гордани Ђилас и посебно госпођи Маријети Вујичић.
(Детаљније у штампаном издању СНН-а)