У Будимпешти је после дуже и тешке болести преминула Анка Радаковић, дугогодишњи друштвени активиста, стални појац Храма Светог Георгија у Будимпешти, иницијатор и реализатор бројних хуманитарних и других друштвених активности у оквиру српске заједнице у Мађарској.
Својом добротом и преданим радом на очувању душе српске и духа православног, светао траг је оставила за собом, сада почивша Анка Радаковић. Рођена је 1946. године у месту Велика Бршљaница, код Кутине. Осијек је био град њене младости, њеног школовања и породичног живота.
После гимназије, дипломирала је агрономију 1969. године и урадила, до саме одбране, магистарски рад о биљкама уљарицама, са посебним акцентом на сунцокрету. Ментори су били професори са Пољопривредног факултета из Новог Сада. Несрећни догађаји у тадашњој Југославији, прекинули су радну и сваку другу активност, те је породица Радаковић - супруг Радован, син Мирослав, кћи Јелена - морала да напусти свој дом.
Дошли су у Будимпешту 1989. године. Тада је Анка сасвим запоставила своју професију и у потпуности се посветила породици. Врло брзо су се она и супруг Радован, већ од 1993. Године, посветили очувању духовности не само својих потомака, него и свеколиког Српства у Мађарској. У пештанској цркви Св. Георгија одржавали су постојеће стање објекта, да не пропада. Године које су долазиле, нанизале су многе њихове активности око тога светог дома, заједно са другим верујућим Србима. Анки Радаковић се придружило неколико жена, па су почеле да отпојавају за певницом, ђакону Милутину Брцану.
Невоље за српски народ из матичне земље су кулминирале 1999. године, када је, склањајући се од бомби, пристигао талас сународника из Србије. Анка и Радован су, заједно са Србима из Мађарске, односно са Епархијом будимском Српске православне цркве, протом Војиславом Галићем и протом Лазаром Пајтићем, тада организовала смештај и материјалну помоћ унесрећенима.
Своју друштвену активност је Анка Радаковић испољавала једно време у оквиру Српске самоуправе петог кварта Будимпеште, али се све више посвећивала црквеном појању. Доласком Његовог преосвештенства епископа будимског Лукијана, омогућено је похађање школе појања у Румунији, при манастиру Св. Георгија, 2008 и 2010. године. Тада је Анка добила званично сведочанство, којим се потрђује право појања за певницама свих православних храмова. Тако се глас Анке Радаковић, осим у пештанској цркви, могао чути за певницама у Бечу, Трсту, Паризу, Мостару, на Косову, диљем Србије, где год је са супругом Радованом боравила на поклоничким путовањима.
Посебну радост и просвећење су доживели у Светој земљи, када је Анка појала са богословима Кијевске печерске лавре. У Јерусалиму су од патријарха добили Грамату којом се потврђује њихов хаџилук – обоје су ХАЏИ. Доносили су са светих места дарове за нашу цркву: освећене иконе, свећњаке, стојећи крст.
Године 2017. Анка је оболела од тромбозе плућа. Тешку операцију је имала у Бечу и од тада је морала свакодневно да користи боце са кисеоником. Особа која је имала срце и душу за све људе, коју су узносили сусрети са људима, од тада је била принуђена да животари углавном у свом стану. Ретки тренуци велике среће били су онда када је, упркос болести, могла појавити за певницом.
Анку Радаковић сада, сигурни смо, прате небески херувими. Слава и спокој њеној души. Памтићемо је по добру. Последњи испраћај биће обављен у Саборној цркви, у Сентандреји, 6. фебруара у 11 часова.
(Детаљнији осврт на живот и рад Анке Радаковић припремамо за наредни број штампаног издања СНН-а)